“Zeleno zvono”, a u Zrenjaninu – šestogodišnje bekstvo od provincije!
Poput novosadske Salajke ili beogradskog Dorćola i Zrenjanin ima svoje “istorijsko jezgro”, svoj najstariji urbani “ego”, iz kojeg se centar grada oduvek napajao novim idejama i svežom energijom. “Gredna ulica” ili “Gradnulica”, severni deo varoši, naselje bečkerečkih paora i tradicionalno opredeljenih domaćina, zadržalo je miris starih vrednosti i one prefinjene monotonije, ponekad toliko neophodne neobuzdanoj gradskoj vrevi.
Gradnuličku svakodnevicu poremetilo je, u najpozitivnijem smislu te reči, otvaranje “Zelenog zvona”, jula 1991. godine. Namerno navodimo samo ime, jer stavljanjem bilo kakvog prefiksa izlažemo se realnoj mogućnosti da napravimo grešku – “Zeleno zvono” zvanično je otvoreno kao picerija, galerija i tenis klub, ali je ove odrednice ubrzo prevazišlo, stavljajući se u funkciju pravog multimedijalnog gradskog centra i svega što u sebi nosi prizvuk urbanog, istovremeno čuvajući sopstvenu autentičnost i identitet.
Početak rada “Zelenog zvona”, sticajem nepredvidivih okolnosti, poklopio se sa raspadom zemlje i začetkom sveljudske tragedije, nezabeležene na ovim prostorima. “Ne gledajte specijalnu emisiju, dođite u dobre volje misiju” – pozivalo je “Zvono” sve kojima nije bilo do gledanja ratno-huškačkih TV dnevnika i slične propagande uvijene u formu “specijalnih emisija”, koje tih dana nisu silazile sa malih ekrana.
I narod se odazivao, masovno. Ljudi željni iole normalnog života i trošenja slobodnog vremena daleko od politike i sveprisutnog horora, dolazili su u atraktivnu baštu i ukusno uređene enterijere Prvomajske ulice broj 16 da bi, bar za kratko, pobegli od stvarnosti. Iako “nije učestvovalo u ratu”, Zeleno zvono je definitivno pobednik na tom polju u Zrenjaninu, od devedeset prve naovamo. Bekstvo od provincije bilo je evidentno od starta – ovde se stizalo iz Novog Sada, Beograda, Kikinde, Bečeja… A brojke su neumoljive – više od stotinu koncerata, pedeset slikarskih izložbi, 28 modnih kreatora, za sve generacije.
Prvi koncert u Zrenjaninu Rambo Amadeus održao je upravo u “Zvonu”. Na žalost, i EKV svoj poslednji. Zdravka Čolića slušalo je hiljadu ipo ljudi u jednoj predivnoj gradnuličkoj noći, klupske atrakcije na širim prostorima – Misija i Neverne bebe, gostovale su desetak puta, a uz Misiju jednom je prilikom pevala i izvesna Francuskinja, prateći vokal “Dire Straitsa”. Vojvođanski “brit pop” festival privukao je, u dva navrata, više aktuelnih bendova sa bliskih prostora. Na poslednjem, ovogodišnjem, svoju labudovu pesmu odsvirali su i doskora ovdašnje uzdanice – Oružjem protivu otmičara.
“Zaštitni znaci” džez standarda – Tanja Jovićević, sekstet Jovana Maljokovića, Marija Mihajlović, Ksenija Mijatović, Graz Express, pa i bend profesora Dujina, uz bluzere iz Španije, atmosferu su redovno dovodili do usijanja, pretvarajući svoje koncerte u hepeninge za pamćenje. Njihovi su nastupi neretko kombinovani sa upečatljivim modnim revijama, čije su perjanice bili modni studiji “Don Fešn” i “Klik”, uz sve kreatore koji na domaćim pistama nešto znače, poput Dragane Ognjenović, Vesne Matijević, Zorana Stanića. Ovde beležimo i jednu zanimljivost – studio “Klik” osnovan je istog datuma kada i “Zeleno zvono”, dakle rasli su zajedno, boreći se za novo, nešto čega pre njih u ovakvoj formi i obimu nije bilo.
Muzika i moda tek su deo aktivnosti koje su u Zrenjaninu izazivale pažnju auditorijuma, a događale su se u prostoru o kome je reč. U vremenu čuvenih prvih, trećih, petih i ostalih restrikcionih grupa održao se jedinstven šarm i želja da se, jednostavno, živi kao sav normalan svet. “Greje vas sveća, duh vam je klon’o, dođite smesta u Zeleno zvono!” – opet su stizali pozivi, ovoga puta za pozorišne predstave, likovne izložbe, sportske turnire. Svoje glumačko umeće demonstrirali su jedan Mima Karadžić, danas vodeći domaći pantomimičar Marko Stojanović, Teatar “Z” sa “Mušicom” Milenka Zablaćanskog. Takođe, krajnja destinacija većine gostovanja u ovdašnjem pozorištu bilo je upravo “Zvono”, gde su glumci u neformalnim druženjima često ostajali do sitnih sati.
Popularna Taša Ječmenica na terenu “Zvona” pripremala se za neke internacionalne nastupe. Održan je i turnir, uz učešće teniskih jugo-vedeta, igrao se i šah, a preferans klub “Zeleno zvono” nastupao je u zvaničnim takmičenjima. Priču je, u proleće 1994. godine, upotpunio i pozorišni klub istog naziva, otvoren pri Narodnom pozorištu “Toša Jovanović”, sa sadržajima primerenim ovoj instituciji kulture osnovanoj još daleke 1839. godine. U baroknoj teatarskoj sali, a u organizaciji “Zvona”, nastupali su, između ostalih, Veliki revijski orkestar RTV Novi Sad Joce Adamova, Maja Odžaklijevska, Bisera Veletanlić, Slađana Milošević, promovisana je i aktuelna zvezda Tanja Banjanin.
Jedan od suvlasnika i “spiritus movens” “Zelenog zvona” Branislav Grubački Guta, definišući sam naziv kuće, kaže: “Zvono, kao jak hrišćanski simbol, daleko se čuje, dok je zeleno boja svežine, mladosti, prirode”. Ovim je sve rečeno. U masi svežih ideja mnogo je toga po prvi put u Zrenjaninu prezentovano upravo ovde – prvi pica servis u gradu, besplatne pice za đake odlikaše, novogodišnje dečje predstave sa Deda Mrazom, prvi privatni teniski teren, nagradne igre, izbori lepotica, itd… Kada je krajem 1994. godine organizovana igra “Napiši najbolji slogan o Zelenom zvonu”, deo nagrađenog slogana nosio je u sebi svu suštinu i poslovnu filozofiju zastupljenu u ovom prostoru: “Neću turbo – furam urbo!”. Urbo, punih šest godina, sa proverenim vrednostima i kvalitetom koji nije dozvoljavao uplivavanje u neke druge vode.
Na izmaku leta ‘97 okončava se i tradicionalno “Zeleno leto”, iza kog je ove godine stala i SO Zrenjanin. Na njegovom zatvaranju u bašti “Zelenog zvona” drugi put zaredom nastupio je proslavljeni hor “Josif Marinković”. A već naredne subote, 13. septembra, direktno iz Australije stiže Vlada Divljan sa “Old stars bendom”…
“Iz svake situacije postoji izlaz – ovo je naš pokušaj” – ovim se sloganom pre šest godina grad na Begeju upoznao sa “Zelenim zvonom”. Pokušaj je u potpunosti uspeo, na radost Zrenjaninaca koji još nisu izgubili nadu da Evropa, ipak, stanuje u blizini.
Miodrag Grubački
(“Nezavisni”, 16 septembar 1998,)